Sastavi primedbu na Nacrt plana

Predlažem da se rok za dostavljanje primedbi na Nacrt GUP-a produži za najmanje trideset dana — do 3. septembra — i da se javna sednica Komisije za planove, zakazana za 8. avgust u Oficirskom domu, odloži za 8. septembar. Oglas o javnom uvidu objavljen je 3. jula, a rok ističe 3. avgusta: to je tačno mesec dana, i to usred godišnjih odmora, kada je veliki broj zainteresovanih građana van Niša. Uz to, kompletna dokumentacija tokom prvih dana javnog uvida nije mogla da se preuzme sa sajta Grada jer link nije radio, čime je izgubljen deo ionako kratkog roka. Reč je o dokumentu koji uređuje razvoj grada narednih petnaest godina i koji broji hiljade strana teksta, karata i priloga — i stručnjaku, a kamoli građaninu, potrebno je vreme samo da ga pročita, pre nego što uopšte može da formuliše ozbiljnu primedbu. Produženje roka ne menja plan suštinski, ali povećava broj i kvalitet primedbi koje komisija dobija, što na kraju čini i sam plan otporniji na kasnije prigovore.

Nacrt nudi dva scenarija prostornog razvoja — scenario nižeg i scenario višeg intenziteta — i zaključuje da „kombinacija oba scenarija može omogućiti balans". Tražim da se plan izričito opredeli za jedan scenario i da navede merila po kojima je izbor napravljen, jer se ta dva scenarija u ključnim tačkama isključuju: scenario nižeg intenziteta zabranjuje širenje grada na poljoprivredno zemljište i prirodne zone, dok scenario višeg intenziteta predviđa planirano širenje grada i formiranje novih urbanih zona. Ne može istovremeno da važi i zabrana i planirano širenje. Bez jasnog opredeljenja, svaka kasnija odluka može da se pravda pozivanjem na onaj scenario koji joj u tom trenutku odgovara, čime plan gubi funkciju koju treba da ima — da unapred ograniči proizvoljnost. Predlažem da se, u skladu sa demografskom projekcijom po kojoj Niš neće imati više stanovnika nego danas, kao osnovni usvoji scenario nižeg intenziteta razvoja.

Tražim da se Generalni urbanistički plan ne usvaja pre nego što bude usvojen Prostorni plan Grada Niša, koji je po hijerarhiji plan višeg reda. GUP se izrađuje na osnovu planova višeg reda i mora da bude sa njima usklađen; ako se donese pre njih, usklađivanje se svodi na naknadno prilagođavanje, a rešenja koja se u međuvremenu razrade kroz planove generalne regulacije postaju teško izmenjiva. Podsećam i da su na prvu verziju Nacrta Prostornog plana pristigle hiljade primedbi i da je zbog toga rađen novi nacrt — što upravo pokazuje da pitanja iz plana višeg reda (izvorišta, rudarska istražna polja, zaštićena područja) nisu zatvorena. Donošenje GUP-a pre zatvaranja tih pitanja stvara rizik da dva dokumenta u istom prostoru propisuju različite stvari.

Tražim da se celokupna dokumentacija javnog uvida objavi kao mašinski čitljiv, pretraživ tekst (a ne kao skenirane slike), da se grafički deo objavi i u obliku otvorenih prostornih podataka koji se mogu učitati u besplatne alate za mape, i da link ka dokumentaciji bude proveren i trajno dostupan tokom celog trajanja uvida. Tokom prvih dana ovog javnog uvida dokumentacija se nije mogla preuzeti sa sajta Grada. Kada se plan ne može pretražiti po reči, građanin ne može ni da proveri šta plan kaže o njegovoj ulici, pa mu preostaje da veruje tuđem tumačenju. Objavljivanje u otvorenom obliku ne košta ništa dodatno, jer dokument već nastaje u tekstualnom formatu, a bitno menja stvarnu, a ne samo formalnu dostupnost plana.

Predlažem da se, po završetku javnog uvida, javno objavi tabelarni pregled svih pristiglih primedbi sa stavom obrađivača i stavom Komisije za planove za svaku pojedinačno — prihvaćena, delimično prihvaćena ili odbijena, i sa obrazloženjem. Ta praksa u ovom postupku već postoji: posle ranog javnog uvida sačinjeni su i objavljeni Izveštaj o ranom javnom uvidu i Mišljenje obrađivača, koji su deo dokumentacione osnove ovog plana. Nema razloga da se isti standard ne primeni i na primedbe podnete na Nacrt, koje su i brojnije i konkretnije. Transparentan odgovor gradi poverenje u postupak i smanjuje utisak da je javni uvid samo formalnost pred usvajanje već gotovog rešenja — a podnosiocu daje osnov da zna da li je njegov argument uopšte razmotren.

Pošto GUP namene i pravila prepušta planovima generalne regulacije, tražim da se u tekst plana unese obaveza da se za svaki takav plan održi javna prezentacija u naselju na koje se odnosi, u popodnevnom terminu kada ljudi nisu na poslu, uz najavu na oglasnoj tabli mesne zajednice, na sajtu gradske opštine i u lokalnim medijima najmanje sedam dana unapred. Iskustvo prezentacija ovog Nacrta pokazuje šta se dešava bez toga: u jednoj opštini skup je održan na promenjenoj lokaciji pred nekoliko građana, a u drugoj se prezentacija pretvorila u sukob jer su stanovnici tek na licu mesta saznali da o pitanju koje ih najviše pogađa neće biti reči. Ako se namene stvarno određuju tek u planovima nižeg reda, onda i učešće javnosti mora da se preseli tamo — inače ga suštinski nema nigde.

Plan uvodi sistem ključnih pokazatelja urbanog razvoja — od potrošnje vode po stanovniku i pokrivenosti vodovodom i kanalizacijom, preko dostupnosti zdravstvene zaštite, do indeksa zelenih površina — sa definisanim načinom računanja i izvorom podataka za svaki. Tražim da se uz to unese i obaveza da nadležna gradska uprava jednom godišnje sačini izveštaj o vrednostima tih pokazatelja, podnese ga Skupštini grada i objavi na sajtu Grada. Pokazatelj koji se ne meri redovno ne služi ničemu: bez godišnjeg preseka, prvi put ćemo znati da li se plan sprovodi tek kada dođe vreme za njegovu izmenu, a tada je za ispravku kasno. Godišnje merenje ne košta gotovo ništa jer se oslanja na podatke koje gradske službe i javna preduzeća ionako prikupljaju.

Tražim da se uz listu prioritetnih projekata (magistralni prsten i novi mostovi, obilazna pruga, postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, zeleni koridor Nišave, javne garaže, gasna elektrana i drugi) navede procena troška, planirani izvor sredstava i nosilac posla, makar u redu veličine. Lista prioriteta bez cene je lista želja: kada dođe do izvršenja, prvo se rade projekti za koje se najlakše nađu sredstva, a ne oni koji su gradu najpotrebniji, i to bez ijedne obaveze da se to ikome obrazloži. Sa procenom troškova i izvorima građanin i odbornik mogu da provere da li je redosled realan i da li se plan sprovodi ili se samo ponavlja u sledećem dokumentu.

Predlažem da se, kao mera sprovođenja plana, uspostavi javno dostupan elektronski registar urbanističkih planova sa kartom na kojoj se za svaku katastarsku parcelu vidi koji plan je na snazi, u kojoj se zoni parcela nalazi i koja pravila građenja za nju važe, sa linkom ka tekstu tog plana. Danas te podatke ima samo onaj ko zna koji dokument da traži i ume da ga pročita, pa isti podatak košta kupca stana ili vlasnika placa vremena i novca, a često i pogrešne odluke. Pošto GUP već predviđa razradu kroz veliki broj planova generalne i detaljne regulacije, bez ovakvog registra će za nekoliko godina biti gotovo nemoguće pratiti šta na kom mestu važi — ni građanima, ni samoj upravi.

Podržavam normativ od 2 parking mesta po stanu u centralnoj i srednjoj zoni, ali tražim da GUP predvidi i mehanizam kontrole njegovog sprovođenja posle useljenja — ne samo u projektu, već i na tehničkom prijemu i u narednim godinama korišćenja objekta. Plan već traži sprečavanje prenamene garažnih prostora u druge sadržaje, što znači da je problem prepoznat; nedostaje mu, međutim, ko to proverava, kada i sa kakvom posledicom. Praksa pokazuje da se garažni prostori naknadno pretvaraju u lokale ili magacine, posle čega automobili stanara ponovo završe na trotoaru i u zelenim pojasevima. Bez jasne obaveze nadzora i sankcije za investitora ili kasnijeg vlasnika, i najbolji normativ na papiru ostaje mrtvo slovo.

Predlažem da se u planu jasno naznači redosled izvođenja radova, tako da se proširenje pešačkih zona, obavezni trotoari (min. 1,6 m) i biciklistički koridor uz Nišavu ne grade tek kad se za to nađe prostor posle magistralnog prstena, već paralelno sa saobraćajnicama. Iskustvo iz ranijih investicija u gradu pokazuje da infrastruktura za pešake i bicikliste često kasni godinama za motornim saobraćajem, čime se u praksi ne ostvaruje deklarisani cilj plana — prednost pešačenju, biciklu i javnom prevozu na relacijama do 5 km. Redosled radova je jedina stvar koja tu razliku čini merljivom: ako se u planu ne zapiše, obaveza ostaje na nivou opredeljenja.

Tražim da se izgradnja najavljenih javnih garaža po obodu centra i uspostavljanje sistema „parkiraj i vozi se" vremenski poveže sa svakom eventualnom merom koja ograničava parkiranje u samom centru grada. Izgradnja javnih garaža je već na listi prioritetnih projekata, ali bez navedenih lokacija i rokova, dok mere ograničavanja parkiranja mogu da se uvedu odlukom u svakom trenutku. Ograničavanje parkinga bez prethodno obezbeđene alternative direktno pogađa građane i privredu centra, dok obrnut redosled — prvo alternativa, pa tek onda ograničenje — ostvaruje isti cilj rasterećenja centra bez nepotrebnog pritiska na ljude koji tamo žive i rade.

Predlažem da GUP kao opšte pravilo utvrdi da se postojeća ulica ne može ukinuti ni prekinuti za motorni saobraćaj dok se ne izvede i pusti u rad alternativni kolski pristup istog ranga, i da pešačka pasarela ili nadvožnjak nisu zamena za kolsku vezu naselja sa gradom. Slučaj Borske ulice pokazao je zašto je to pravilo potrebno: predlog zatvaranja ulice zbog trase pruge izazvao je preko hiljadu primedbi građana, sve su prihvaćene i rešenje se ponovo radi — što je moglo da se izbegne da je pravilo postojalo unapred. Ukidanje jedine kolske veze naselja produžava put do škole i posla, otežava pristup hitnoj pomoći i vatrogascima i obara vrednost nepokretnosti — a to su posledice koje se ne mogu ispraviti naknadno.

Tražim da se za svaku novu ili rekonstruisanu deonicu pruge i državnog puta kroz naseljeno područje u planu utvrdi obaveza izvođenja zaštite od buke i vibracija (barijere, zeleni zaštitni pojas, tehničke mere na koloseku), i to istovremeno sa izgradnjom, a ne naknadno. Uz to tražim obavezna merenja buke i vibracija na najbližim stambenim objektima pre početka radova i posle puštanja u saobraćaj, o trošku investitora, sa javno objavljenim rezultatima. Plan sam prepoznaje zaštitne pojaseve uz prugu i autoput, ali obaveza merenja je ono što tu zaštitu čini proverljivom: bez nultog stanja izmerenog pre radova, kasnije nije moguće dokazati ni koliko se stanje pogoršalo, ni ko je za to odgovoran.

Predlažem da se biciklistički koridor uz Nišavu u planu definiše kao jedna neprekinuta trasa kroz ceo grad, od Medoševca preko centra, Duvaništa, Vrežine i Brzog Broda do Niške Banje, u dužini od oko 11 do 12 kilometara, a ne kao skup odvojenih deonica koje se završavaju bez veze jedna sa drugom. Uz trasu tražim rampe i stepenišne pristupe kod svih mostova, jer su upravo prilazi mostovima mesta gde se kretanje danas prekida — za bicikliste, ali i za roditelje sa kolicima, starije osobe i osobe sa invaliditetom. Trasa uz reku je jedini pravac kroz Niš na kome se može stići s kraja na kraj grada bez ukrštanja sa motornim saobraćajem; ako se planira kao neprekinuta, ona iz rekreacije prelazi u stvarnu saobraćajnu alternativu, što je i deklarisani cilj plana.

Tražim da se za magistralni prsten oko užeg gradskog jezgra u planu utvrdi redosled izvođenja po deonicama i okvirni rok za svaku, umesto opšte odrednice da se prsten formira do kraja planskog perioda. Sam plan navodi da je iz prethodnog GUP-a realizovano svega oko 40% planiranih ulica — dakle poznato je, iz iskustva ovog istog grada, da mreža bez faznosti i rokova ostaje nedovršena. Nedovršen prsten je gori od nikakvog: saobraćaj se sa izgrađene deonice slije u ulice koje za to nisu građene, pa se opterećenje samo premesti u drugo naselje. Faznost sa rokovima omogućava i da se proveri da li se plan sprovodi, i da se, kad kasni, zna šta tačno kasni.

Plan izričito favorizuje javni prevoz i cilja smanjenje upotrebe automobila na relacijama do 5 km. Da bi to bilo ostvarivo, tražim dve konkretne mere: da se na gradskim bulevarima planira izdvojena traka za vozila javnog prevoza svuda gde profil ulice to dozvoljava, i da se u planu navedu naselja u obuhvatu GUP-a koja danas nemaju liniju javnog prevoza ili je imaju u neprihvatljivom intervalu, sa rokom za uspostavljanje linije. Bez izdvojene trake autobus stoji u istoj koloni kao i automobil, pa nema razloga da iko pređe na njega; bez linije u naselju, izbora nema uopšte. Oba podatka postoje kod gradskog prevoznika i mogu se uneti u plan bez dodatnih istraživanja.

Predlažem da se u plan unese obaveza formiranja „školske zone" u radijusu od oko 300 metara oko svake osnovne škole i vrtića: smirivanje saobraćaja, ograničenje brzine, izdignuti i osvetljeni pešački prelazi, fizička zaštita trotoara od parkiranja i bezbedan pešački prilaz sa svih strana iz kojih deca dolaze. Plan već postavlja standard pešačke dostupnosti — škola do 1.000 m, vrtić do 800 m — ali dostupnost koja se meri samo metrima ne znači ništa ako se tih 800 metara prelazi ulicom bez trotoara i bez bezbednog prelaza. Mera je jeftina, izvodi se pri redovnom održavanju ulica i pogađa najosetljiviju grupu korisnika prostora.

Podržavam pravilo da najmanje 20% svake stambene parcele mora biti zelenilo u direktnom kontaktu sa tlom, ali tražim da GUP izričito predvidi kontrolu tog procenta i posle izdavanja upotrebne dozvole, ne samo u fazi projekta. Dešava se da se zelena površina privremeno uredi radi tehničkog prijema, a potom ukloni i pretvori u dodatna parking mesta — dokumentovani su slučajevi u kojima je trava postavljena samo za dan kontrole. Bez naknadne kontrole i jasne sankcije za investitora, propisani minimum zelenila ostaje formalnost, a upravo je taj minimum jedini instrument kojim plan brani zelenilo na parcelama u privatnom vlasništvu.

Tražim da GUP propiše konačnu maksimalnu spratnost za svaku gradsku zonu — posebno centralnu i srednju — bez mogućnosti naknadnog povećanja kroz izmene planova nižeg reda ili pojedinačna odstupanja. Nejasna ili uslovna spratnost u praksi otvara prostor za dogovaranje broja spratova od slučaja do slučaja, što stvara nejednak tretman investitora i nepredvidivost za susede koji planiraju sopstvenu gradnju na osnovu onoga što piše u planu. Pošto Nacrt namene i pravila uređenja prepušta planovima generalne regulacije, postoji realan rizik da se za isti tip zone u različitim delovima grada propišu različite visine — a jedina odbrana od toga je gornja granica utvrđena u samom GUP-u.

Tražim da GUP za naselja sa dokumentovanim klizištima, podzemnim vodama i nestabilnim tlom predvidi zadržavanje ranijih planskih ograničenja spratnosti i indeksa izgrađenosti sve dok se ne izradi nezavisna geološka i hidrološka procena rizika za celo naselje, a ne samo za pojedinačnu parcelu. Za Donju Vrežinu je više od petsto građana potpisalo inicijativu upravo sa tim zahtevom, navodeći pojavu klizišta, pucanje objekata, preopterećenu vodovodnu i kanalizacionu mrežu i izlivanje fekalne kanalizacije. Raniji urbanistički planovi su za to područje utvrdili geološku nestabilnost i zato ograničili gradnju. Plan koji sve to prepusti pojedinačnim elaboratima po parceli previđa da se stabilnost padine ne rešava parcelu po parcelu — a posledice snose i oni koji nisu gradili.

Tražim da se preispita najveći dozvoljeni indeks izgrađenosti od 4,2 i visina od 27 metara za višeporodično stanovanje u centralnoj zoni, i da se, ako se zadrže, obrazloži proračunom: koliko stanovnika i vozila takva gustina donosi po hektaru, da li postojeća vodovodna, kanalizaciona i saobraćajna mreža to podnosi i kakvo je osunčanje susednih objekata. Plan polazi od toga da broj stanovnika opada i da grad treba da raste „ka unutra" kroz obnovu postojećeg fonda — a tako visok indeks izgrađenosti nije potreban da bi se popunio već opremljen prostor, već pre svega povećava izgrađenu kvadraturu po parceli. Ako se indeks zadržava bez proračuna kapaciteta, plan ne ograničava gustinu, nego je legalizuje unapred.

Tražim da GUP kao opšte pravilo utvrdi da se upotrebna dozvola za novi stambeni ili poslovni objekat ne izdaje dok nisu izvedeni pristupna ulica sa trotoarom, priključak na fekalnu kanalizaciju i rešeno odvođenje atmosferskih voda sa parcele, i to o trošku investitora ili uz obračunatu naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta. Danas se dešava da se objekti usele pre nego što ulica dobije asfalt i kanalizaciju, posle čega teret pada na grad i na susede koji tu žive decenijama i uredno plaćaju obaveze. Plan predviđa razvoj infrastrukture, ali je ne vezuje za dinamiku gradnje — a upravo ta veza odlučuje da li će se naselje razvijati ili samo zgušnjavati na postojećoj, preopterećenoj mreži.

Predlažem da se u plan unese obaveza investitora da zelenilo i zajedničke slobodne površine oko novoizgrađenog objekta održava najmanje deset godina posle tehničkog prijema, sa obavezom zamene osušenih sadnica i sa jasnom sankcijom za neizvršenje. Bez toga se posađeno zelenilo u praksi svede na ispunjenje uslova za prijem objekta: sadnice se posade, niko ih ne zaliva, i posle godinu dana od propisanog minimuma nema ništa. Pošto plan zelenilo tretira kao infrastrukturu ravnu vodovodu i ulicama, logično je da za njega važi i standard održavanja, kao i za svaku drugu infrastrukturu — a ne samo standard izgradnje.

Tražim da se, po ugledu na već predviđenu zabranu prenamene garažnih prostora, u plan unese i zabrana pretvaranja zajedničkih prostorija stambene zgrade — sušionica, biciklarnica, ostava, prostorija za kolica i zajedničkih terasa — u stanove i lokale. Te prostorije su deo standarda stanovanja i projektovane su kao takve; njihovim gubitkom bicikli, kolica i ostava završavaju na stepeništu i u hodniku, a zgrada dobija stanare bez ijednog dodatnog parking mesta i bez ijednog dodatnog kvadrata zelenila. Pošto plan izričito favorizuje bicikl kao vid kretanja, prostor za njegovo čuvanje u zgradi mora biti zaštićen isto kao i garaža.

Plan za visoke objekte (iznad 27 m) već traži obaveznu proveru osunčanja, provetravanja, saobraćaja i parkiranja. Tražim da se ista obaveza propiše i za svaku novu gradnju ili dogradnju u već izgrađenom stambenom bloku, bez obzira na visinu — jer u zbijenim blokovima i objekat od pet spratova može susednom stanu trajno oduzeti sunce i vazduh. Plan propisuje i minimalno rastojanje objekata od polovine visine višeg, ali to je geometrijsko pravilo koje ne uzima u obzir orijentaciju i zatečeno stanje bloka. Provera osunčanja je standardna, jeftina i izvodi se u fazi idejnog rešenja — pa nema razloga da se traži samo od najviših objekata.

Predlažem da se procenat stanova po subvencionisanim uslovima za mlade i mlade bračne parove, u saradnji sa Gradskom stambenom agencijom, propiše kao obavezan deo svake veće stambene investicije — najmanje 10% izgrađenih stanova — a ne samo kao opredeljenje na pojedinim lokacijama. Uz to tražim kontrolu namene tih stanova posle prodaje, kako se subvencionisani stan ne bi odmah preprodavao po tržišnoj ceni. Plan polazi od činjenice da broj stanovnika opada i da su domaćinstva sve starija; ako mladi ne mogu da priušte stan u gradu u kome su odrasli, ta projekcija se sama ispunjava. Konkretan i obavezujući procenat je jedina mera koja iz opredeljenja pravi obavezu.

Podržavam opredeljenje da se pristupačno stanovanje i stanovanje uz podršku ranjivim grupama raspoređuju po više lokacija u gradu, umesto u izolovanim „socijalnim blokovima". Tražim da se ovom opredeljenju doda i obaveza praćenja sprovođenja — na primer gornja granica udela ovakvog stanovanja po naselju ili bloku — kako bi namera zaista bila ostvarena i u planovima nižeg reda koji dolaze posle GUP-a. Bez merljive granice, opredeljenje o raspoređivanju u praksi se svodi na to da sve završi tamo gde je zemljište najjeftinije.

Tražim da se u ciljeve i pokazatelje GUP-a unese takozvano pravilo 3-30-300 kao strateški cilj urbanog razvoja Niša: da svaki građanin iz svog doma ili sa radnog mesta vidi najmanje tri stabla, da najmanje 30% površine svakog naselja bude pokriveno krošnjama drveća i da nijedan građanin do najbliže javne zelene površine, parka ili gradske šume ne hoda duže od 300 metara. Ovo pravilo je operativni izraz obaveza koje za evropske gradove uvodi Uredba EU 2024/1991 o obnovi prirode i predstavlja merilo koje se može pratiti iz godine u godinu, za razliku od opšte formulacije o „unapređenju zelene infrastrukture". U gradu sa teškim zimskim zagađenjem vazduha i izraženim letnjim toplotnim ostrvima, pokrivenost krošnjama nije estetsko pitanje nego zdravstveno: senka i isparavanje sa krošnji obaraju temperaturu u ulici za nekoliko stepeni, a pogađaju upravo one koji nemaju gde da pobegnu od vrućine.

Tražim da se u uvodnom delu Nacrta, u spisak studija, izveštaja i analiza, unese izveštaj Državne revizorske institucije „Planiranje zelene infrastrukture u gradovima" (br. 400-281/2024-04/52 od 17. decembra 2024. godine), i da se njegovi nalazi ugrade u planska rešenja. Taj izveštaj utvrđuje da su svi parametri zelene infrastrukture u Nišu najniži u odnosu na Beograd i Novi Sad — od minimalnog procenta zelenila na parceli, preko ulaganja u izgradnju i održavanje, do ukupne površine javnog zelenila koje se održava. U periodu 2021–2023. Niš je u izgradnju i rekonstrukciju zelenih površina uložio oko sto puta manje od Beograda i oko četrdeset puta manje od Novog Sada, a održava oko 300 hektara javnog zelenila naspram oko 2.350 hektara u Beogradu. Plan koji se ne suoči sa tim brojkama ne može ni da postavi realne ciljeve, ni da meri da li ih ostvaruje.

Predlažem da GUP predvidi funkciju gradskog zelenog menadžera — službe ili lica sa izvršnim ovlašćenjima da kontroliše ispunjenje obaveza o zelenim površinama, nalaže mere, pokreće prekršajne postupke i vodi evidenciju o stanju zelenila po parcelama i javnim površinama. Danas propisani procenat zelenila proverava se, ako se uopšte proverava, u trenutku tehničkog prijema objekta, posle čega ne postoji niko kome je održavanje tog zelenila u opisu posla. Posledica je poznata: sadnice se osuše, travnate površine se pretvore u parking, a nadležnost se deli između uprave, inspekcije i komunalnog preduzeća tako da niko ne odgovara. Jedno mesto odgovornosti, sa imenom i ovlašćenjem, jeftinije je od bilo koje kasnije sanacije.

Tražim da se u tekstu plana jasno predvidi telo ili služba nadležna za redovnu kontrolu održavanja zelenila posle izgradnje — ne samo u trenutku tehničkog prijema — sa propisanom učestalošću kontrole i sa merom koja sledi ako zelenilo nije održavano. Ozelenjavanje koje postoji samo na dan kontrole, a potom se uklanja ili ostavlja da propadne bez zalivanja i nege, ne ostvaruje svrhu propisa i u praksi je obmana i kupca i grada. Uz kontrolu tražim i obavezu zamene osušenih sadnica u roku od jedne vegetacione sezone, o trošku vlasnika ili investitora.

Predlažem da GUP izričito predvidi po jednu gradsku šumu ili veću park-šumu u svakoj gradskoj opštini, sa naznačenom okvirnom lokacijom, a ne samo opšti koncept zelene infrastrukture bez prostorne raspodele. Postojeće veće zelene površine — Tvrđava i Spomen-park Bubanj — nisu ravnomerno raspoređene po gradu, pa opštine udaljenije od centra ostaju bez ozbiljnijeg zelenog resursa u pešačkoj blizini, a Gradska opština Palilula nema nijedan pravi park. Određivanje bar okvirnih lokacija već na nivou GUP-a sprečava da se to zemljište u međuvremenu prenameni u gradnju; ako se to prepusti planovima nižeg reda, do njihovog donošenja po pravilu više nema šta da se štiti.

Tražim da se prostor vlažnih livada između magistralnog puta Niš–Leskovac i sela Donje Međurovo, sve do Bubnja i Pasi Poljane, ne označava kao izgrađena zona, i da se za njega u planu predvidi status zaštićenog prirodnog područja. Na tom lokalitetu je tokom višegodišnjih ornitoloških istraživanja zabeleženo više od 120 vrsta ptica, od kojih 37 sa liste Crvene knjige ptica Srbije, a tu je prvi put u Srbiji zabeležen i stepski vivak, globalno ugrožena vrsta. Reč je o ključnoj stanici za ptice tokom seobe i zimovanja, i o jednom od najvrednijih staništa u kontinentalnom delu Balkana. Uz to, prostor ima ozbiljan potencijal za posmatranje ptica i eko-turizam, a plan kroz njega već predviđa biciklističku stazu — što znači da se održivo korišćenje i zaštita ne isključuju. Ako se ovaj prostor izgubi u urbanizaciji, gubi se nepovratno.

Grad Niš je uveo katastar javnih zelenih površina i obavezu investitora da zasadi po jedno stablo na svaki stan, odnosno na svakih 100 m² bruto površine objekta. Tražim da se ta obaveza ugradi u GUP i da katastar zelenih površina postane javno dostupan, redovno ažuriran planski sloj koji se obavezno koristi pri izradi svakog plana nižeg reda i pri izdavanju uslova za gradnju. Bez javnog i ažurnog katastra ne postoji nulto stanje prema kome se meri gubitak ili prirast zelenila, pa ni indeks zelenih površina koji plan navodi među ključnim pokazateljima nije proverljiv. Isti katastar je i osnov da se zna gde su nove sadnice zaista posađene i da li su preživele.

Tražim da se u plan unese obaveza da svaka nova i svaka rekonstruisana ulica dobije najmanje jednostruki drvored, a gde profil dozvoljava i dvostruki, sa prednošću autohtonih vrsta velike krošnje. Uz to tražim da se pravilo o jednom zasađenom stablu na svaka dva parking mesta primeni i na postojeća velika parkirališta, uz rok za usklađivanje. Otvoreno parkiralište bez stabala leti postaje najtoplija tačka u naselju i izvor toplote za okolne zgrade, dok isto to parkiralište sa drvoredom daje senku i obara temperaturu bez ijednog dodatnog kvadrata zemljišta. Drvored uz ulicu je najjeftinija mera protiv toplotnih ostrva koja gradu stoji na raspolaganju i izvodi se pri redovnoj rekonstrukciji ulica.

Podržavam pravilo da se uništeno javno zelenilo mora nadoknaditi, ali tražim da GUP, ili prilog uz njega, precizira konkretan način nadoknade — odnos broja posečenih i novozasađenih stabala, minimalnu veličinu sadnice, rok za sadnju i obavezu praćenja da li je zamena preživela najmanje tri vegetacione sezone. Uopštena obaveza nadoknade pod uslovima koje određuje lokalna samouprava, bez jasnih parametara, otvara prostor da se nadoknada u praksi svede na simboličnu meru: jedno odraslo stablo zameni se jednom mladicom koja se ne zalije. Odraslo stablo daje senku i prečišćava vazduh nesrazmerno više od sadnice, pa odnos zamene mora to da uvaži.

Tražim da se u tekstu plana jasno naglasi da zeleni krovovi i vertikalno ozelenjavanje fasada predstavljaju dopunu, a ne zamenu za propisani minimum zelenila u direktnom kontaktu sa tlom, i da se to izričito ugradi u primenu ekološkog indeksa, koji različitim oblicima zelenila dodeljuje težinske faktore. U klimatskim uslovima kakve Niš ima leti — sa izraženim toplotnim ostrvima, bez razvijene mreže tehničke vode i sa nedovoljnom atmosferskom kanalizacijom — zeleni krovovi bez redovnog zalivanja brzo propadaju i ne ostvaruju istu rashladnu i ekološku funkciju kao drvored ili travnata površina na zemlji. Ako se kroz težinske faktore dozvoli da krovno zelenilo nadomesti zelenilo na tlu, minimum na parceli se u praksi ukida.

Formiranje zaštitnog zelenog pojasa oko grada, širine oko 5 km, u Nacrtu stoji kao smernica zelene infrastrukture. Tražim da se ta smernica prevede u obavezu grada, sa konkretnim brojem stabala — predlažem najmanje deset hiljada, pretežno zimzelenih i autohtonih vrsta — sa dinamikom sadnje po godinama i jasno određenim izvorom finansiranja sadnje i održavanja. Zadatak pojasa je da smanji aerozagađenje, omogući provetravanje grada i ublaži toplotna ostrva; ništa od toga ne postiže se smernicom bez nosioca i roka. Kao izvor sredstava predlažem posebnu naknadu za velike privredne subjekte i investitore koji posluju u Nišu, uz izuzimanje preduzetnika i malih privrednih društava.

Tražim da GUP predvidi mrežu mernih mesta za kvalitet vazduha koja pokriva sve gradske opštine, sa javno i trajno dostupnim podacima, i da se na osnovu izmerenog stanja odrede prostorne mere za zone sa najlošijim vazduhom: prednost priključenju na toplanu i gas, zabrana novih izvora zagađenja, gušći drvoredi i zaštitni pojasevi. Uz to tražim izradu mape toplotnih ostrva kao planske podloge. Zimsko zagađenje vazduha i letnje pregrevanje su u Nišu najozbiljniji ekološki problemi po zdravlje, a oba se u prostoru rešavaju istim merama — zelenilom, provetravanjem i izborom načina grejanja. Bez merenja se ne zna gde su ta mesta, pa mere ostaju ravnomerno raspoređene tamo gde su najlakše, umesto tamo gde su najpotrebnije.

Predlažem da GUP, uz velike parkove i gradske šume, predvidi i mrežu malih džepnih parkova u međublokovskim prostorima, kao i lokacije za urbane bašte u kojima bi građani sami uzgajali povrće i ukrasno bilje. U već izgrađenim delovima grada velika zelena površina se nema gde formirati, ali se međublokovski prostor može urediti kao pravi javni prostor umesto da bude neformalni parking. Džepni parkovi su jedini realan način da se ispuni pravilo o pešačkoj dostupnosti zelenila u gustom tkivu, jeftini su i mogu se izvoditi postepeno, blok po blok. Urbane bašte uz to stvaraju i zajednicu koja o tom prostoru brine, čime se rešava i pitanje održavanja.

Tražim da se izgradnja mreže atmosferske kanalizacije i kolektora planira i finansira uporedo sa novom stambenom i poslovnom izgradnjom u zonama koje danas nemaju razvijen sistem, a ne tek naknadno, kad se problem plavljenja ulica već pokaže. Predlažem i da se obaveza odvođenja kišnice sa novih parcela u zelene površine i propusne podloge — kišne bašte, zatravnjene rigole, propusno popločavanje — jasnije razradi u tekstu plana i propiše kao pravilo, umesto da kišnica ide isključivo u kanalizacioni sistem. Plan sam navodi da upravo pristup „sve u kanalizaciju najbržim putem" izaziva sve češća plavljenja ulica; ako to ostane samo kao opis stanja, a ne kao obavezno pravilo, svaka nova zgrada dodatno opterećuje mrežu koja već ne podnosi postojeće opterećenje.

Podržavam najavljeno širenje mreže reciklažnih dvorišta na svaku gradsku opštinu, ali tražim da se za svaku opštinu navede okvirna lokacija i rok realizacije, kako obaveza ne bi ostala neodređena do sledeće revizije plana. Predlažem i da se izrada lokalnog plana upravljanja otpadom, koji grad danas nema, postavi kao prioritetna aktivnost sa konkretnim rokom, jer bez njega ni odvajanje otpada na izvoru ne može da zaživi na nivou pojedinačnih naselja. Reciklažno dvorište koje nema lokaciju ne može se ni projektovati ni finansirati, pa obaveza ostaje na papiru dok se ne pojavi sredstvo — a tada se lokacija bira na brzinu i po pravilu tamo gde je zemljište slobodno, a ne tamo gde je ljudima blizu.

Tražim da se u okviru cilja od 90% priključenosti na javni vodovod do 2034. godine jasno navede redosled prioriteta po naseljima, tako da naselja sa danas najčešćim nestancima vode i najvišim gubicima u mreži budu prva na redu, a ne da se dinamika prepusti isključivo raspoloživim sredstvima iz godine u godinu. Plan navodi i cilj da se gubici u mreži spuste ispod 25%, sa današnjih blizu polovine zahvaćene vode — što znači da je poznato gde mreža najviše propušta. Stanovnici viših kotnih zona koji već godinama zavise od cisterni i lokalnih bunara imaju pravo da znaju približan rok priključenja, a ne samo procenat na nivou grada.

Tražim da se u planu utvrdi izričit rok za zatvaranje i rekultivaciju nesanitarne deponije „Bubanj", uslovljen puštanjem regionalne sanitarne deponije, i da se za period do tada propišu mere zaštite okolnih naselja od zagađenja, mirisa i požara. Uz to tražim da plan sadrži popis evidentiranih divljih deponija u obuhvatu, sa dinamikom sanacije i sa merama koje sprečavaju njihovo ponovno formiranje na istim mestima. Rok do 2034, do koga sve nesanitarne deponije u Srbiji moraju biti zatvorene, je krajnji, a ne planirani rok; ako se u GUP-u ne postavi bliži, sanacija će se odlagati sve dok ne postane obaveza pod pretnjom kazne.

Plan predviđa priključenje preko 24 naselja na gradski kanalizacioni sistem i manja postrojenja za naselja koja na taj sistem ne mogu. Tražim da se za ta naselja utvrdi redosled priključenja i okvirni rok, i da se izričito zabrani izgradnja propusnih septičkih jama u zonama sanitarne zaštite izvorišta i u priobalju vodotokova, uz obavezu zamene postojećih vodonepropusnim rešenjem. Dok naselje čeka na kolektor, otpadna voda ide u zemlju i u potok — a to je isti onaj sliv iz koga se grad snabdeva vodom i u kome se planira uređenje priobalja. Bez redosleda i zabrane, ulaganje u centralno postrojenje za prečišćavanje daje manje nego što bi moglo.

Tražim da GUP izričito isključi rudarske radove, istražna polja, skladišta opasnih materija i druge rizične namene iz zona sanitarne zaštite izvorišta iz kojih se Niš snabdeva vodom, i da te zone budu jasno prikazane na karti ograničenja. Plan predviđa vezu sa regionalnim sistemima i zamenu azbest-cementnih cevi, ali sve to gubi smisao ako se sam izvor ugrozi. Podsećam da su na raniju verziju Nacrta Prostornog plana pristigle hiljade primedbi upravo zbog ucrtanih istražnih rudarskih polja u blizini vodoizvorišta — što pokazuje i koliko je pitanje osetljivo i koliko je javnost o njemu jedinstvena. Zaštita izvorišta je odluka koja se ne može ispraviti naknadno: zagađena izdan se ne čisti.

Tražim da GUP, kao deo analize postojećeg stanja, sadrži popis ulica i delova naselja u obuhvatu plana koji danas nemaju asfalt, vodovod, fekalnu ili atmosfersku kanalizaciju, i da se za njih utvrdi dinamika opremanja. Nije redak slučaj da ulica na nekoliko minuta od centra godinama nema ni asfalt ni rešeno odvođenje otpadnih voda, dok se u istom potezu izdaju dozvole za nove objekte. Plan koji utvrđuje ciljeve u procentima na nivou grada previđa da se opremljenost ne doživljava prosečno, već u sopstvenoj ulici. Popis postoji u evidencijama komunalnih preduzeća i gradskih uprava, pa njegovo unošenje u plan ne traži nova istraživanja — samo spremnost da se stanje prizna i da se za njega odredi rok.

Tražim da se u GUP-u konačno utvrdi lokacija novog glavnog gradskog groblja i da se razmotri i lokacija krematorijuma, sa zaštitnim zelenim pojasom, pristupnom saobraćajnicom i linijom javnog prevoza. Kapaciteti postojećih groblja su pitanje o kome se u Nišu govori decenijama, a odlaganje odluke ne rešava ništa — samo prenosi trošak na porodice i na buduće planove. Groblje je javna namena koja traži veliku površinu i dug rok pripreme; ako se prepusti planovima nižeg reda, do njihovog donošenja odgovarajuće zemljište po pravilu više nije raspoloživo. Isti razlog važi i za stočno groblje i prihvatilište za napuštene životinje, koji se u planu pominju bez određene lokacije.

Predlažem da se u plan unese pravilo da se pri svakoj rekonstrukciji ulice ili izgradnji nove saobraćajnice istovremeno polažu i obnavljaju sve podzemne instalacije — vodovod, kanalizacija, atmosferska kanalizacija, gas, struja i telekomunikacije — i da se pre asfaltiranja pribavi potvrda svih upravljača instalacija da u narednom periodu nemaju planirane radove na toj deonici. Praksa raskopavanja tek asfaltirane ulice zbog instalacije koja se mogla položiti mesec dana ranije je čist gubitak javnog novca i vremena građana. Pošto plan predviđa istovremeno širenje vodovodne, kanalizacione, gasovodne i toplovodne mreže, ovakvo pravilo koordinacije je neophodno da se ta ulaganja ne poništavaju međusobno.

Tražim da GUP među obavezne elemente uređenja javnih otvorenih prostora unese česme sa pijaćom vodom, natkrivena mesta za odmor u hladu i javne toalete, u parkovima, na većim trgovima, uz trim i biciklističke staze i na najprometnijim stajalištima javnog prevoza. Plan javni otvoreni prostor definiše kao prostor dostupan svima bez diskriminacije — a prostor u kome se leti ne može popiti voda ni naći hlad nije jednako dostupan starijim osobama, deci i ljudima koji rade napolju. Reč je o jeftinim sadržajima koji se izvode uz redovno uređenje javnih površina, a koji u gradu sa sve dužim toplotnim talasima imaju i direktan zdravstveni značaj.

Podržavam planiranje Opšte bolnice i nove zgrade Hitne pomoći, jer Niš od pola miliona ljudi u gravitaciji nema sekundarni nivo zdravstvene zaštite van Kliničkog centra. Tražim, međutim, da GUP već sada odredi konkretne lokacije i okvirne rokove izgradnje ovih objekata, umesto formulacije da je prioritet „nalaženje lokacije". Rezervacija zemljišta je upravo ono što plan najvišeg reda može, a niži planovi ne mogu jednako delotvorno: kapitalni objekti ovog značaja lako gube prioritet kroz smenu vlasti, a odgovarajuća parcela u međuvremenu dobije drugu namenu. Bez upisane lokacije, opšta bolnica ostaje u planu i sledećih petnaest godina, isto kao i u prethodnih petnaest.

Nišu je novo porodilište neophodno i njegovu izgradnju podržavam. Tražim, međutim, da položaj i gabarit objekta budu utvrđeni planskim dokumentom koji prolazi javni uvid, a ne dokumentom koji ne spada u dokumente prostornog i urbanističkog planiranja i u čijoj izradi nisu učestvovale nadležne gradske institucije niti je konsultovana javnost. Kada se ključni parametri objekta utvrde van planskog postupka, plan se svede na naknadno usklađivanje sa već donetom odlukom, a javni uvid na formalnost. Isto pitanje otvara se i za lokaciju izmeštene Hitne pomoći i za spratnost i procenat zelenila u okviru zdravstvenog kompleksa, koji moraju biti određeni u planu.

Plan postavlja cilj obuhvata od 70% predškolske dece i standard po kome vrtić treba da bude u radijusu do 800 metara. Tražim da se uz to navedu i konkretna naselja koja danas taj standard ne ispunjavaju, sa okvirnim rokom izgradnje ili proširenja kapaciteta i sa naznačenom lokacijom. Cilj izražen u procentu na nivou grada može se ostvariti i tako što se kapacitet poveća tamo gde ga već ima, dok naselja koja su rasla bez ijednog vrtića ostanu bez njega i posle petnaest godina. Podaci o broju dece i o postojećim kapacitetima već su deo priloga uz plan, pa je izvođenje spiska naselja u zaostatku pitanje volje, a ne dodatnog istraživanja.

Plan uvodi standarde pešačke dostupnosti javnih službi: vrtić do 800 m, osnovna škola do 1.000 m, primarna zdravstvena zaštita 800–1.500 m, lokalni centar 800–1.200 m. Tražim da se u analitičkom delu prikaže koliko naselja i koliki deo stanovništva te standarde danas ne ispunjava, po gradskim opštinama, i da se za svaki takav slučaj u planu navede mera kojom se stanje ispravlja. Standard koji se primenjuje samo na novoplanirane zone ne menja ništa za ljude koji već žive tamo gde ga nema — a upravo su ta naselja rasla najbrže i najstihijnije. Merenje postojećeg stanja je i preduslov da pokazatelj dostupnosti iz poglavlja o ključnim pokazateljima uopšte ima početnu vrednost.

Tražim da plan utvrdi da svaka mesna zajednica u obuhvatu GUP-a mora imati najmanje jedno uređeno dečje igralište i jedan otvoreni sportski teren u pešačkoj dostupnosti, kao i izričitu zabranu izgradnje objekata na postojećim igralištima i terenima. Plan već propisuje normativ prema kome aktivna rekreacija unutar gradskog zelenila treba da učestvuje sa 18%, odnosno 4,5 m² po stanovniku, sa izdvojenim udelom za predškolski uzrast i za decu od 6 do 14 godina — tražim da se taj normativ primeni po naseljima, a ne kao prosek na nivou grada. Prosek je zadovoljen i kada jedno naselje ima sve, a susedno nema ništa.

Tražim da se princip prostorne pravde dosledno primeni na sportsku infrastrukturu — da svaka gradska opština dobije bar osnovne sadržaje poput otvorenih terena, dečjeg igrališta i trim staze, umesto koncentracije velikih projekata isključivo u centralnom delu grada. Predlažem da se u planu jasno navede raspored ovakvih sadržaja po opštinama, sa posebnim osvrtom na periferne i ruralne delove koji danas nemaju nijedan uređen sportski teren u pešačkoj blizini. Normativ od 10 m² sportsko-rekreativnih površina po stanovniku, koji plan navodi, ima smisla samo ako se primenjuje po celinama — inače se ispuni jednim velikim kompleksom, a polovina grada ostane bez ičega.

Predlažem da se, uz planirane velike kulturne projekte u centru — novu zgradu Narodnog muzeja i Savremene galerije — predvidi i obnova ili izgradnja manjih kulturnih objekata: domova kulture, biblioteka i prostora za mlade u prigradskim i seoskim naseljima, koja danas u potpunosti zavise od centra za bilo kakav kulturni sadržaj. Princip ravnomernog razvoja zahteva da se i manja naselja uzmu u obzir kroz skromnije, ali dostupnije sadržaje. Za većinu tih naselja rešenje je obnova postojećeg, zapuštenog objekta, a ne novogradnja — pa je i trošak nesrazmerno manji od efekta.

Podržavam opredeljenje da se socijalna zaštita decentralizuje kroz punkt u svakoj opštini, dnevne boravke i klubove za stare, i tražim da se za te sadržaje odrede okvirne lokacije i rokovi. Plan sam polazi od toga da su domaćinstva sve manja i sve starija i predviđa gerijatrijske službe u naseljima sa starijim stanovništvom — ali bez lokacije i roka to ostaje opis potrebe, a ne planska obaveza. Klub za starije i dnevni boravak su sadržaji koji se smeštaju u postojeći prostor mesne zajednice ili obnovljenog objekta, pa je prepreka pre svega u tome što ih niko ne mora obezbediti dok stoje samo kao preporuka.

Tražim da se u GUP-u odrede okvirne lokacije za botaničku baštu i za najmanje jednu veliku gradsku park-šumu, sa naznačenom površinom i pristupom javnim prevozom. Univerzitetski grad sa jakim prirodno-matematičkim i biološkim studijama, i sa planiranim naučno-tehnološkim parkom, nema botaničku baštu — a reč je o sadržaju koji istovremeno služi obrazovanju, turizmu i zelenoj infrastrukturi. Za oba sadržaja ključno je da se zemljište rezerviše sada: to su namene koje traže velike, celovite površine, kakvih u gradu ostaje sve manje, i koje se ne mogu naknadno sastaviti od preostalih parcela.

Predlažem da GUP među javne sadržaje koji se planiraju po naseljima uvrsti i prostoriju mesne zajednice sa salom pogodnom za zbor građana, kao i uređen javni prostor na otvorenom koji može da primi okupljanje stanara naselja. Javne prezentacije planova pokazale su koliko je taj prostor potreban: skupovi se održavaju u salama koje su premale za zainteresovane ili se sele na lokacije o kojima građani ne budu obavešteni. Ako plan predviđa da se namene i pravila konačno utvrđuju kroz planove nižeg reda, onda mesto na kome se o tim planovima raspravlja mora postojati u svakom naselju — inače učešće javnosti ostaje mogućnost bez prostorije.

Podržavam obavezu da svi novi objekti i javne površine budu potpuno pristupačni osobama sa invaliditetom, deci i starijim licima. Tražim da GUP izričito predvidi i dinamiku prilagođavanja postojećih javnih objekata i površina koji taj standard danas ne ispunjavaju — rampe, taktilne staze, spuštene ivičnjake, pristupačne toalete — jer bez plana za postojeći fond, pravilo će unaprediti samo objekte koji tek treba da se izgrade. Predlažem da se za početak popišu javne ustanove i najprometniji javni prostori koji nisu pristupačni i da se za njih odredi redosled prilagođavanja.

Podržavam formiranje devet novih industrijskih zona, ali tražim da se za svaku od njih, već u fazi GUP-a, obavezno predvidi zeleni zaštitni pojas prema susednim stambenim naseljima, sa propisanom minimalnom širinom i vrstama zasada otpornim na industrijsko zagađenje. Predlažem i uvođenje redovnog monitoringa buke i kvaliteta vazduha na granici svake zone prema stanovanju, sa javno dostupnim rezultatima. Plan izričito sprečava stanovanje unutar proizvodnih zona, što je dobro — ali obrnuti smer, širenje industrije ka postojećem stanovanju, ostaje bez jednako jasne prepreke. Zaštitni pojas je jedina mera koja se u prostoru može planirati unapred i koja posle ne zavisi od toga ko upravlja pojedinačnim pogonom.

Tražim da se u planu jasno odredi da se revitalizacija 23 brownfield kompleksa starih fabrika sprovodi kao prioritet u odnosu na otvaranje novih greenfield industrijskih zona na dosad neizgrađenom zemljištu. Korišćenje već opremljenog zemljišta sa postojećom infrastrukturom je racionalnije i ekonomski i ekološki, i u skladu je sa opredeljenjem plana da grad raste „ka unutra". Bez jasnog redosleda postoji rizik da napuštene fabrike ostanu ograđene decenijama, dok se nove zone otvaraju na obradivom zemljištu — čime grad istovremeno plaća i za neiskorišćeno i za novo.

Predlažem da se za svaki brownfield kompleks u planu utvrdi okvirni rok za privođenje planiranoj nameni, kao i mera koja destimuliše držanje velikih neiskorišćenih kompleksa u neizmenjenom stanju — na primer uvećana naknada za neizgrađeno građevinsko zemljište u opremljenim zonama. Zapušteni fabrički krugovi u sredini grada nisu samo neiskorišćen resurs: oni su izvor požara i zagađenja, prekidaju uličnu mrežu i obaraju vrednost okolnih nekretnina. Ako plan predviđa njihovu transformaciju bez ijednog roka i bez ijedne posledice za nečinjenje, najverovatniji ishod je da će isti kompleksi biti navedeni i u sledećem GUP-u.

Tražim da se u planu izričito utvrdi da se nove industrijske, logističke i komercijalne zone ne otvaraju na kvalitetnom poljoprivrednom zemljištu prvih katastarskih klasa i u priobalju, i da se prednost daje već opremljenim i napuštenim lokacijama. Sam plan, u scenariju nižeg intenziteta razvoja, sadrži zabranu širenja grada na poljoprivredno zemljište i prirodne zone — tražim da ta odredba postane obavezujuće pravilo, a ne jedna od dve ponuđene mogućnosti. Obradivo zemljište oko Niša je resurs koji se, jednom izgrađen, ne vraća, a plan istovremeno računa na poljoprivredu vezanu za prerađivačke kapacitete — što bez zemljišta nije ostvarivo.

Plan predviđa razvoj aerodroma „Konstantin Veliki", uključujući i teretni saobraćaj, kao i industrijsku zonu i logistički centar uz njega. Tražim da se uz to u plan unese karta kontura buke za planirani obim saobraćaja i da se unutar tih kontura ograniči izgradnja stambenih objekata, škola, vrtića i ustanova zdravstvene zaštite, uz obavezu zvučne zaštite za postojeće objekte. Plan već propisuje da je za visoke objekte potrebna saglasnost Direktorata civilnog vazduhoplovstva zbog vazdušnog saobraćaja — dakle uticaj aerodroma na prostor je prepoznat, ali samo u jednom smeru. Bez kontura buke, stanovanje se planira u zoni u kojoj će za deset godina biti neprihvatljivo, a trošak zaštite pada na stanare.

Tražim da se za velike trgovinske i logističke komplekse propiše obavezan udeo zelenila na parceli, drvoredi kroz parkirališne površine i zadržavanje kišnice na sopstvenoj parceli kroz retenzije, propusne podloge i kišne bašte. Uz to tražim obaveznu kontrolu ispunjenja tih uslova i posle tehničkog prijema. Dokumentovani su slučajevi u kojima je na parkiralištu velikog trgovinskog kompleksa zelena površina uređena samo za potrebe kontrole, pa uklonjena čim je objekat primljen, a mesta vraćena parkiranju. Ovakva parkirališta su najveće asfaltne površine u gradu i istovremeno najveći pojedinačni izvor pregrevanja i naglog oticanja kišnice — pa je pravilo koje se na njima ne sprovodi najskuplje pravilo koje imamo.

Tražim da GUP izričito ograniči spratnost u istorijskom centru Niša — posebno u Dušanovoj i ostalim trgovačkim ulicama starog jezgra, i u celinama izgrađenim pre 1940. godine — na najviše prizemlje i dva sprata, bez mogućnosti naknadnog povećanja kroz planove nižeg reda ili pojedinačna odstupanja. Novogradnja veće spratnosti u ovim ulicama nesrazmerna je okolnim istorijskim objektima, narušava siluetu i vizure grada koje sam plan navodi kao vrednost koju štiti, i nepovratno menja ambijent koji čini identitet centra Niša. Delovi grada građeni pre Drugog svetskog rata moraju sačuvati svoj karakter, a zgrade iz tog perioda tretman koji im pripada — jer se jednom srušen ulični front ne obnavlja.

Tražim da GUP predvidi program obnove uličnih frontova i fasada u centru grada, sa mogućnošću sufinansiranja obnove fasada objekata u privatnom vlasništvu koji čine ambijentalnu celinu, i da izričito zabrani ubacivanje višespratnica u sačuvane niske ulične frontove. Niš ima izuzetna arhitektonska dela iz više epoha — od objekata iz turskog perioda, preko francuskog klasicizma i secesije, do rane moderne — ali veliki broj tih fasada propada, a između njih se ubacuju objekti nesrazmerne visine. Estetika centra grada jeste u javnom interesu i tamo gde je vlasništvo privatno; ako se to ne uredi planom, pojedinačne intervencije će raditi ono što rade i danas — svaka za sebe, i svaka nepovratno.

Podržavam pravilo da se u zonama obaveznih arheoloških istraživanja ona sprovode pre izdavanja lokacijskih uslova, ali tražim da se u planu jasnije precizira rok u kome nadležna ustanova mora sprovesti i okončati istraživanje, kao i način finansiranja. Bez roka, investitori neodređeno dugo čekaju na odgovor, a nalazišta su u međuvremenu izložena riziku nekontrolisanih intervencija — što ugrožava i zaštitu i pravnu sigurnost. Jasno određen rok štiti oba interesa i uklanja glavni argument protiv samog pravila.

Tražim da se opredeljenje o zaštiti vizura, regulacionih linija i prepoznatljive siluete grada razradi kroz konkretne, merljive kriterijume — na primer maksimalnu visinu objekata na potezima sa kojih se vidi Tvrđava sa određenih javnih tačaka, ili zabranu gradnje koja preseca poznate vizure ka reci i brdima oko grada. Uopštena formulacija o usklađenosti sa ambijentom ostavlja preveliki prostor za tumačenje od slučaja do slučaja i, u praksi, znači da se svaka pojedinačna gradnja može opravdati. Ako se kriterijumi ne zapišu brojkama i tačkama posmatranja, zaštita vizura ostaje nesprovodiva.

Tražim da GUP predvidi evidentiranje i pokretanje postupka zaštite vrednih pojedinačnih stabala i grupa stabala u gradu kao spomenika prirode, i da ta stabla budu ucrtana u kartu zaštićenih prirodnih dobara. U samom gradu danas nema nijednog stabla zaštićenog kao spomenik prirode, a i u široj okolini ih je svega jedanaest — što je među najnižim brojevima u zemlji. Odraslo stablo u gradskom tkivu daje ekosistemsku uslugu koju nijedna nova sadnica ne može zameniti u roku kraćem od nekoliko decenija, a zaštita statusom spomenika prirode je jedini instrument koji ga brani i onda kada se menja plan ili vlasnik parcele.

Tražim da se Staro niško groblje u planu tretira kao prostorna kulturno-istorijska celina, da se pokrene postupak njegove zaštite kao nepokretnog kulturnog dobra i da se predvidi njegovo uređenje, obezbeđenje i redovno održavanje, uključujući kontrolu pristupa van radnog vremena. Reč je o groblju na kome počivaju značajne ličnosti istorije grada i o vrednom fondu nadgrobne skulpture i arhitekture, koji je godinama izložen propadanju i oštećenjima. Groblje ovog značaja može biti i uređen javni prostor sa zelenilom u sredini grada, kao što je slučaj u mnogim evropskim gradovima — ali samo ako mu plan prizna status i namenu.

Tražim da GUP, u okviru pravila oblikovanja prostora, propiše obavezna pravila za intervencije na objektima u ambijentalnim celinama: zabranu postavljanja metalno-staklenih portala, stolarije i svetlećih reklama koje ne odgovaraju karakteru objekta, posebno u Obrenovićevoj ulici i u Kazandžijskom sokačetu, gde su sačuvane zanatske radnje iz 18. i 19. veka. Uz to tražim ograničenje opterećenja Tvrđave manifestacijama sa jakim ozvučenjem i vašarskim sadržajima, koje ubrzavaju propadanje bedema i objekata unutar kompleksa. Nepovratno oštećenje kulturnog dobra nastaje najčešće u sitnim koracima, kroz pojedinačne dozvole i privremena rešenja — pa se i brani samo jasnim pravilima u planu.

Podržavam planiranje arheoloških parkova i tražim da se za značajna nalazišta u obuhvatu plana i njegovom okruženju izričito predvide mere zaštite, prezentacije i pristupa posetiocima: ranohrišćanska grobnica sa Hristovim monogramom u Jagodin mali, neolitsko nalazište Kremenac i pećine Velika i Mala Balanica u Sićevačkoj klisuri. Nalazišta koja nisu uređena i nisu dostupna ne štite se sama od sebe — ona propadaju i izložena su neovlašćenim iskopavanjima. Uređenje i prezentacija su istovremeno i najbolja zaštita i jedini način da nalaz postane deo turističke ponude grada, umesto da bude poznat samo struci.

Podržavam zabranu gradnje stanova i javnih objekata u zoni od 426, odnosno 162 metra oko postojećih skladišta naftnih derivata i TNG-a, kao i obavezu da se investitori upoznaju sa rizikom u široj, povredivoj zoni (791, odnosno 275 metara). Tražim da ove zone budu jasno i lako dostupne građanima — na primer kao poseban sloj na interaktivnoj mapi grada — kako bi svako ko kupuje plac ili stan u blizini ovih kompleksa mogao sam, unapred i besplatno, da proveri da li se nekretnina nalazi u zoni ograničenja. Pravo na informaciju koje plan uvodi ima smisla samo ako je informacija dostupna pre kupovine, a ne tek u postupku izdavanja dozvole.

Podržavam pravilo da se sva aktivna i umerena klizišta moraju ispitati u fazi projektovanja pre gradnje na nestabilnim terenima, ali tražim da se ova obaveza dodatno naglasi za padinska naselja iznad centra grada, gde je gradnja u poslednjih nekoliko godina bila intenzivna, a geotehnički uslovi terena poznati. Predlažem da se za takva područja unapred označe zone povećanog rizika na karti ograničenja, sa ograničenjem spratnosti i dubine iskopa dok se ne izradi elaborat za širi obuhvat. Klizište se ne aktivira na granici parcele: rizik koji se procenjuje pojedinačno, po parceli, sistematski se potcenjuje.

Tražim da GUP, uz postojeće zabrane izgradnje stambenih, javnih i turističkih objekata u zonama oko skladišta naftnih derivata i tečnog naftnog gasa, propiše i poseban režim za duboke iskope i podzemne etaže u povredivim zonama: obaveznu saglasnost nadležnog organa, procenu uticaja na stabilnost i bezbednost postrojenja i ograničenje broja podzemnih etaža. Gasovi teži od vazduha zadržavaju se upravo u podzemnim prostorima, pa je garaža sa više etaža u blizini takvog kompleksa rizik druge vrste od nadzemnog objekta. Plan pravila vezuje za nadzemnu izgradnju i rastojanja, a dubinu ne pominje — što ostavlja prazninu koja se u praksi popunjava pojedinačnim dozvolama.

Tražim da se u plan unese obaveza da se za svako naselje u kome traju veliki infrastrukturni radovi mora obezbediti i održavati prohodan pristup za vatrogasna, hitna i komunalna vozila tokom celog trajanja radova, sa unapred određenim i javno objavljenim alternativnim pravcem. Plan predviđa tri nove vatrogasne stanice i obavezan prilaz vatrogascima za nove objekte, ali ne uređuje prelazno stanje — a upravo se u njemu dešavaju najozbiljniji propusti: zabeležen je slučaj u kome vatrogasno vozilo zbog radova nije moglo da priđe, već je moralo da obilazi pored autoputa i zakasnilo je na intervenciju. Vreme dolaska hitnih službi je merilo koje se ne sme pogoršati ni privremeno.

Tražim da GUP izričito zabrani izgradnju stambenih i javnih objekata u zoni stogodišnje velike vode i u priobalnim pojasevima vodotokova, i da uz mere na samom toku — nadvišenje nasipa i rekonstrukciju mostova koji prave uspor — planira i retenzije i mere zadržavanja vode u gornjim delovima slivova, pre nego što voda stigne do grada. Odbrana koja se svodi na povišenje nasipa premesti problem nizvodno i zavisi od jednog jedinog elementa; zadržavanje vode u slivu smanjuje sam talas. Uz sve češće bujične padavine, planiranje isključivo na osnovu zabeleženih vodostaja potcenjuje rizik za period koji plan pokriva.

Tražim da se toplotni talasi u planu tretiraju kao ozbiljan rizik po stanovništvo, ravnopravno sa poplavama i snegom, i da se za njih predvide prostorne mere: izrada mape toplotnih ostrva kao planske podloge, mreža javnih rashladnih tačaka u ustanovama i javnim objektima, obavezna senka na dečjim igralištima i stajalištima, i prednost ozelenjavanju u najtoplijim delovima grada. Plan poimence obrađuje zemljotres, klizišta, poplave, sneg i grad, požare i hemijski udes, ali toplotni talas — koji u Nišu svake godine donosi temperature blizu i preko četrdeset stepeni — ne dobija istu pažnju, iako pogađa najviše starije i siromašnije stanovništvo, koje nema gde da se skloni od vrućine.

Plan predviđa zbrinjavanje 25–30% stanovnika posle jakog zemljotresa. Tražim da se uz taj procenat u planu odrede i konkretne lokacije za privremeno zbrinjavanje po gradskim opštinama — slobodne površine, sportski tereni, škole — sa naznačenim kapacitetom, kao i evakuacioni pravci i zborna mesta po naseljima, i da te površine budu zaštićene od izgradnje. Procenat bez lokacije nije plan zbrinjavanja nego procena potrebe. Uz to, upravo su slobodne površine u naseljima ono što se prvo gubi kroz pojedinačne izmene planova — pa njihova zaštita ima dvostruki smisao, i za svakodnevni život i za vanrednu situaciju.

Podržavam obavezu energetskog pasoša uz upotrebnu dozvolu, ali tražim da se u planu predvidi i mehanizam provere da podaci u pasošu odgovaraju stvarnim energetskim svojstvima izvedenog objekta, ne samo projektovanim vrednostima. Predlažem i da se subvencije za zamenu kotlova, solarne panele i sanaciju fasada jasno prioritetno usmere ka socijalno ugroženim domaćinstvima i starijim zgradama sa najlošijim energetskim svojstvima. Domaćinstvo koje najviše troši na grejanje po kvadratu najređe ima sredstva za sopstveno ulaganje, pa mera koja se deli po principu prijave po redosledu sistematski zaobilazi one kojima najviše treba.

Tražim da se širenje sistema daljinskog grejanja sa današnjih 2,1 na 3 miliona kvadratnih metara i izgradnja osnovnog gasovodnog prstena vremenski prioritizuju prema naseljima sa najvećim brojem individualnih ložišta na čvrsto gorivo i najlošijim zimskim kvalitetom vazduha, a ne isključivo prema tehničkoj i ekonomskoj isplativosti priključka — jer redosled priključivanja treba da prati i zdravstveni prioritet, ne samo troškove izgradnje mreže. Predlažem da se u planu navedu naselja koja se prva priključuju, na osnovu podataka o kvalitetu vazduha i načinu grejanja.

Predlažem da se u zonama u kojima postoji izvedena mreža daljinskog grejanja ili gasa zabrani ugradnja novih individualnih ložišta na ugalj i drugo čvrsto gorivo u novim objektima i pri rekonstrukciji, uz obezbeđenu subvenciju za zamenu postojećih ložišta. Zimsko zagađenje vazduha u Nišu najvećim delom potiče iz individualnih ložišta, a mreža na koju bi se ta domaćinstva mogla priključiti u delovima grada već postoji. Mera ne pogađa naselja koja nemaju alternativu — ona važi samo tamo gde je izbor stvarno moguć, pa je i pravedna i sprovodiva, a efekat joj je merljiv već prve grejne sezone.

Tražim da GUP propiše obaveznu ugradnju solarnih panela na krovovima svih novih javnih objekata i na nadstrešnicama velikih parkirališta, umesto da to ostane na nivou preporuke i podsticaja. Plan postavlja cilj od 30% energije iz obnovljivih izvora do 2027. godine — cilj koji se ne može ostvariti ako se svaka pojedinačna ugradnja prepusti odluci investitora ili raspoloživosti subvencije. Nadstrešnica sa panelima nad parkiralištem istovremeno proizvodi struju i daje senku, čime rešava i deo problema pregrevanja asfaltnih površina. Javne zgrade su mesto gde grad tu obavezu može da propiše sam sebi, bez tereta za bilo koga drugog.

Plan otvara mogućnost formiranja energetskih zajednica — udruženja građana koja zajednički proizvode i koriste energiju. Tražim da se ta mogućnost razradi kroz konkretne prostorne uslove: koji krovovi javnih objekata mogu da se ustupe zajednicama, kako se rešava priključenje i merenje, i da se odrede pilot lokacije u nekoliko naselja i stambenih zajednica. Bez prostornih uslova i početnih lokacija, energetska zajednica ostaje pojam iz strateškog dokumenta koji nijedna stambena zajednica ne ume da primeni. Prvi realizovani primer je ono što ostale pokreće, pa ga plan treba i da odredi.